Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?
Шемса
Вера је управо завршила трећи разред у Четвртој гимназији у Београду, а ову причу написала је са петнаест година. Њена тадашња наставница, Снежана Стојановић, препознала је Верин дар и подстакла је да своју причу пошаље на конкурс „Табла Фест ’22“. Тема конкурса, на ком је Вера освојила прву награду, била је „Урадићу, постаћу, знаћу“, а ми причу објављујемо под насловом „Шемса“, по имену јунакиње која нам, кроз нарацију у првом лицу, открива мали, али многозначан фрагмент свог живота.
Аутор: Вера Вукмировић
Баба ми је увек говорила да сам њено сунце, а Шемса значи сунце, па сам зато ја Шемса.
Мој посао је да скупљам паре. Митке свира хармонику, а Тадија добош. Обично уђемо у најпунији бус, али нас је данас једна надрндана риџованка избацила напоље. Митке ју је псовао, Тадија је пребројавао паре, а ја сам гледала у билборд. На њему је била нека превише савршена девојка. Читала сам речи написане поред ње: „До-бро до-ша-о“…
Ја никада нисам ишла у школу. Није ни Митке, а ни Тадија. Мене је баба учила да пишем и читам, а њих нико. У писању сам одлична, али ми читање не иде. Слова ми се мрдају. Беже ми. „У-св-ој“… Ја не знам баш математику, баба није стигла да ме научи. Она и отац су се стално свађали. Баба је желела да нас шаље у школу, а отац је говорио како су књиге скупе. На крају је он отерао бабу из куће, а мама и ја смо плакале. „С-а-н“ и зато ја сада, увек, вежбам читање сама: „Добро дошао у свој сан“. Иако на билбордима увек пишу глупости.
Ушли смо у други бус, и извели исту представу као у прошлом.
„Ми смо цео дан по бусевима, а други клинци се зезају по граду“, кукао је Тадија. Митке и Тадија мисле да нам је запала шугава судбина. Шугава јесте, али ја сам је прихватила. Ко зна, можда ћемо некада скупити паре за књиге. И бити као сва нормална деца. Можда.
Прилазимо кући. Све је као и обично. Комшинице тртљају, као и увек. Ограда је рђава и нахерена, као и увек. Лева страна зида је влажна и на њој се нахватала буђ, као и увек. Из куће допире бука, као и увек.
„Немамо пара да хранимо још једна уста“, виче отац. Мама је прекрила руком чело. Чим смо ушли, она нам говори: „Митке, Тадија, Шемсо, добићете сестру!“
Нису срећни, то није чудно, али ја јесам. Добићу сестру! Одувек сам желела сестру. Биће лепша од савршене са билборда! И ја ћу је научити да пише.
Једном ћемо можда обе да порастемо. И да одемо негде. Што даље одавде. И да можда пронађемо бабу! Можда. Живот је право чудо!
Објављено под Кутак за читање
Писмо у пепелу
Још једна Верина прича, настала на задату тему о јунакињи Боре Станковића, али неочекивана, другачија од оних „састава“ какви се пишу да би се задовољила форма школског писменог задатка.
Аутор: Вера Вукмировић
Родих се са лепим кровом над главом. Родих се и са првим дахом добих и златни ланчић око врата. Родих се у породици нечисте крви, срцем оскудних богаташа. Име ми дадоше Надица, ефенди-Лазарева. Јединица у оца Лазара и мајке Милице.
У нашој кући се зна за ред. Ред је оно што отац каже. Отац каже, мајка ћути, ред. Плитки тањир златне ивице, у њему дубоки, лево виљушка, десно нож и кашика, ред. Надица фина, ред. Надица образована, ред. Надица у пристојној црвеној хаљини, ред. И све је у реду – како отац каже, а ја, Надица, плачем. У глави ми само једне очи плаве. Реда ниоткуда. Како, кад кажу – све под конац, а ја, Надица, волим једног књижара! Надица не сме да иде у књижару, ред. Надица не сме да напушта двориште, ред.
И сад, ево, седим у собици сама. Плачем. Ред? До мене огњиште старо, давно угашено, са пепелом сасвим заборављеним. Са друге стране, на полицама стоје књиге. О, књиге драге, ко ми вас даде? Паметне очи и осмех драги… Књиге ћуте.
А у мени се чује глас: „Чедо, рашири крила, живот је пред тобом мила, имаш прилику драга!“ Лепо га чујем, женски благи глас, глас љубави и воље, али и глас јада. Глас који ме бодри.
„Породични углед ти би да рушиш! Трудили се столећа цела за углед, за част, а ти, Надица јадна, све да нас одвучеш у пропаст!“, виче други, груби, стари глас човека, однекуд из давнине, што личи на мога оца.
О, Надице, Надице, срећних дана је било… Када ми цветак убере и иза увцета задене, када његов поглед сретне мој, а његов ме загрљај одведе у свет нови, где боје сјаје, за којим ова душа моја, нечиста ли је, вековима чезне. Ред! Где је моја срећа? Је ли зла моја судбина? А моја крв каква ли је? Неће у ред, нечиста.
„Нема реда, чедо моје. Песму певај, драга. Своју. Не поновљај пусту прошлост, давну, нашу, моју“, у души ми глас певуши.
Могу ли побећи од јада и тежине, од крви у венама, од сенки прабабе, баке, мајке своје? Са зида ме очи њихове тужне гледају. Могу ли побећи? Или сам окована у четири зида господске собе, закована за орман пун шарених хаљина и шкрињу са златом и ђинђувама. Ред. Да ли сам окована за ред? За углед породице што ме воли, што ми даде ову крв што се реду отима? Има ли излаза и где је?
Отац затвара врата. Свака запечати и закључа. Мајка ћути. Ја сама, са својим болом, са болом триста жена, закључана са клетвом крви. Ред.
„Мисли Надице, мисли дете, мењај, не постоје судбине проклете!“
„Млада девојка памети нема, оца има да слуша, за част је везана, за име његово, за његову реч! Такав је ред.“
А у мени плаче воља моја и крај мене мој дух добри што ме од рођења воли и грли. И бодри ме. „Сањај драга, и воли! Љубав твоја те чека, ево, пред прозором ти стоји!“
Врата су закључана. Ал’ прозор отварам. У мене гледа моја срећа.
Из давнине виче деда „Судбина не прашта онима који јој пркосе!“, ал’ благи дух мој се смешка и пева. Пева и пева. У мојој соби стари камин и четири зида. На њима прошлост. Гледам у прошлост, у бабу, у прабабу, у њене оживеле очи. Смеје се и певуши. „Будућност, а не судбина“, шапуће.
Отворен прозор ме чека. Излазим напоље. Соба остаје празна, слике на зиду, камин са пепелом што чува тајну и завештање. „Роди се девојка у породици крви нечисте, срцем сиромашних богаташа. Роди се девојка са небом у очима и анђелом што је вечно чува. Роди се праунука Софке, ефенди-Митине, да судбини преусмери пут.“
Објављено под Кутак за читање
Свако сеје своје семе
Прича инспирисана стиховима Гаврила Стефановића Венцловића: „Свако сеје своје семе, неко у тело, неко у душу“ и јеванђељским порукама које је кроз своје беседе и поезију овај велики српски писац из прве половине осамнаестог века, многима данас непознат, упућивао слушаоцима и читаоцима свога времена.
Аутор: Вера Вукмировић
Зима је. Разигране пахуље упорно засипају похабани чаршав. Питате се, откуд чаршав на улици? Погледајте добро, под чаршавом је старац. Избледеле чакшире, исцепани капут. Прљаво лице, али чист поглед. Гледа старац кроз пахуље и смеши се. Црни прсти, промрзли, чврсто држе малу играчку. Боље погледајте! Плишаног меду.
Беше исто зима, две деценије раније, када је један дечачић потрчао тати у сусрет. Смрт је дошла брзо, неочекивано.
Падала је киша, било је црвено светло, но бесни ауто је наставио право. Са собом је однео један мали живот, а други, онај што је раширених руку чекао сина, оставио је да вечно чека. Стајао је човек раширених руку и гледао како му дете пада. Стајао је тако и када су му црвено-плава светла обасјала лице и када се простором проломио звук сирена хитне помоћи. Стајао је и чекао и знао да је касно. Да је једино што сада има плишани меда у руци. И када су му лекари спустили руку на раме, само је стајао и гледао у небо. „Зашто? Шта сам згрешио? Кога сам увредио? Да ли сањам? Где је он сада? Је ли ово свет потамнео због мрака? Хоће ли ова зла киша икад престати да пада?“
Седи тако старац, сед, ископнео, погледа упртог у небо. Пахуље око њега плешу, а он их не види, не осећа. Не, није то он, који седи ту покривен чаршавом, он је већ одавно негде далеко. Сунце сија, а он љуља у загрљају свога сина.
Однекуд, нашем старцу прилази девојчица. Гледа га погледом који нешто очекује. Пластични нокти и дебели златни прстен краси руку која је хитро хвата за мишицу и одвлачи је. „Теа, рекла сам ти већ да му не прилазиш! Купићу ти већег и лепшег медведа. Имаће и розе машну…” Девојчица зацвили очајнички: „Али ја хоћу тог меду! Мама, ја сам ти рекла, тог и ниједног више.“ Отима руку, ослобађа се стиска префињене шаке и трчи ка старцу.
Мали живот у плавој хаљници крупним плавим очима гледа сивог старца који се смеши. Као у сну, после толико година, смеши му се плавим очима. Очима једног дечака којег је много волео. Одједном зима више није толико хладна. Очи га чекају и зову себи. У њима светлост и топлина. Подиже плишаног меду и пружа га девојчици. Плаве очи се смеју. То није осмех, то је сунце које га је коначно погледало. Девојчица га загрли. Она не слути колико дуго овај седи старац није осетио топлину загрљаја. Колико дуго већ чека један овакав осмех.
И као што дође, девојчица одскакута натраг уштогљеној мами са пластичним ноктима. Рука је зграби уз прекоре и одвуча одатле. Али то за нашу причу није ни важно. Баците поглед тамо, испод похабаног чаршава. Под њим спава један старац, насмејан. Неко му се насмешио. Загрлио га. И то би било све. Сада може да заплови у вечни сан, где га на љуљашци чека плавооки дечак.
Објављено под Кутак за читање
Путовање кроз ноћ
Готово да сам и заборавила када сам последњи пут објавила нешто на Књигољупцима. Разлози су разни, но можда је најближи истини недостатак воље. Просто ми је фалио онај снажни подстицај који потисне умор, зажмури на недостатак времена и украде драгоцене минуте за одмор у касне сате, како би следећег дана на сајту освануо нови текст, песма, прича, приказ какве књиге, шта год… А онда се, неочекивано као све што је посебно и драгоцено, тај подстицај појавио. Открила сам Веру.
Вера има седамнаест година. Воли да чита и воли да пише, али и не слути колико вреди то што са лакоћом истиче из њене оловке, из њених мисли и душе. Још увек ми не верује да је на путу да постане мајстор кратке приче; за њу су то само обични писмени задаци, али ја знам да се у Вери скрива писац. У нади да ће ми поверовати и да никада неће престати да пише, одлучила сам да делић тога, што сам имала прилику да прочитам, поделим са вама.
Ова прича инспирисана је Домановићевом сатиром „Данга“.
Аутор: Вера Вукмировић
Mркли je мрак. Мрак којег се чак и мајка која смирује дете плаши. Све је тамно. Да ли време постоји? Да ли пролази? Колико дуго се крећеш кроз таму?
И луташ, каткад угледавши искрице светла, које се накратко појаве и утихну. И опет мрак. Искрице се пале и гасе. Гледаш их и надаш се да ће нека довољно дуго сијати, да ти обасја пут. Но, једна звезда није довољна. Мрак је унедоглед. Куда ли води овај пут?
„Добро дошли!“, изненада се зачу глас. „ Добро стигли у земљу из бајке! Врста, звана човек, никада није била толико развијена колико је сада. Ватра, точак, локомотива, електрична струја, интернет… па, све то је био тек почетак! Људи су овде достигли свој врхунац. Имате прилику да посетите земљу која никада није била развијена колико је сад. И у њој један до сада најразвијенији град. И у њему све сами интелектуалци.
У овом граду сви све знају. Имамо министра, ах, јако паметан човек, коме кад само отвори уста, памет покуља напоље, просто да вас поплави. У све се разуме, у свему те исправи ако грешиш, човек за пример. И како то овде увек бива, паметни министар има паметног сина – ма, пљунути отац! Наследио очеву памет, а и још понеке ситнице, заједно са правилним васпитањем, којем га одмалена уче, па га сви много воле. А како и да га не воле, кад је министрово дете! И тако, преко овог узор-детета, стижемо до школе. Још на самом улазу запањиће вас понашање наше деце. Дисциплина без примедбе. Сви мирно седе и гледају у мобилне телефоне. Уче деца! Усвајају паметне садржаје. Све је овде укорак с временом. Како је све то лепо! Па како су сви исти! Исте униформе, исти манири, тако и треба да изгледају будући министри, правници, државници, јер шта би друго и требало да буду министарска деца. А већ што сви све знају! Не би требало да вас зачуди кад исправе наставника, то се напросто родило паметно. Међусобно поштовање и разумевање, па осећајност, сви гледају да увек дају предност другом, све управо онако како су их њихови родитељи, наши врли држављани, научили.
А ако се некад и појави неко другачије дете, не дај Боже без униформе, да ремети ред и ради на своју руку, не брините, одмах ће му неко указати на недостатак. И за њега већ постоји спремна униформа.
Borrowed from: https://stockcake.com/i/moonlit-lonely-road_1206086_531668
На врху државе, по природи ствари, налазе се људи који све најбоље знају. Они већ деценијама улажу напоре како бисмо стигли до овде где јесмо. Штампају нам униформе, производе интелектуалне садржаје и шаљу их деци на телефоне, становницима додељују награде за фину дисциплину и још много тога! Ако сте се упутили у земљу какву нигде нисте видели, на правом сте путу, само изволите!“
„Али, господине, ја ништа од тога не видим!“
„Ништа необично странче, то је због тога што смо у мраку!“
Објављено под Кутак за читање
Skrivena lica bola na razmeđi dobra i zla
Mada nisam poklonik sadržaja od kojih podilazi jeza i koji podižu stres, bilo da je reč o filmovima ili delima iz oblasti književnosti, znam da mnogi mladi sa kojima delim svakodnevicu vole ovaj žanr, pa sam zato odlučila da objavljivanjem ovog članka doprinesem i njihovom čitalačkom iskustvu i promociji jednog mladog autora, verujući toploj preporuci atutorke teksta koji prenosim u celini.
Autor teksta:
Jelena Dilber, Nova POETIKA
U vreme popularnih triler romana koji vrve od akcije, avanture, napetosti i događaja u trci sa vremenom, nije lako napisati delo koje čitaocima drži pažnju i nameće se kao originalno i posebno.
Ali kada pisac u tome uspe, pa stvori knjigu koja se ne samo čita već se maltene u umu i gleda kao odistinski akcioni triler, može se reći da je postigao cilj koji mnogima ne polazi za rukom. Upravo je to pošlo “za perom” mladom autoru Vuku Cvetkoviću koji je romanom “Osmo lice zla” pokazao da će u našoj literaturi mladi naraštaji tek imati šta da kažu u nekim novim kriminalističkim i psihološkim književnim žanrovima.
Prikaz romana
Rodžer Vilijamson, detektiv koji živi i radi u Los Anđelesu, u jednom mamurnom jutru obojenom pokušajem da zaboravi na tragično nastradalu suprugu i sina, dobija vest da mu je dodeljen slučaj nestale devojke, poslednji put viđene u trenutku kada je u auto nasilno uvlači čovek u kostimu Supermena. Dok sa jedne strane policija pokušava da uđe u trag opasnom otmičaru, sa druge se rasvetljava psihopatologija Majkla Tereberija, čije višestruke ličnosti u telu i umu nesrećnog mladića čine niz zločina svojoj žrtvi, Moli Tomson. Dva paralelna toka radnje spojiće se u zajedničku nit kada policija otkrije identitet onoga koga traži, ali i prići sasvim blizu kulminaciji kada shvate da su Majklovi razlozi za otmicu mnogo komplikovaniji nego što se mislilo, taman toliko da svojim kužnim dahom dodiruju svakog ko mu se u životu i ne znajući zamerio, čak i one koji su mu za petama.
Stvarajući ovaj roman, autor je razvijao pravu akcionu priču u čijoj je žiži glavni negativac okružen brutalnim nasiljem, uz mnogo oružja i eksplozija, a sve to u velikom zapletu punom neizvesnosti i neočekivanih obrta. Smestivši priču u daleku Ameriku, među nebodere Los Anđelesa, osmislio je i tom prostoru odgovarajuće „čvrste momke”, detektive Rodžera i Marfija, koji su sposobni da reše enigmu zločina, ali ne i uspešni u naumu da poremete planove natprosečno inteligentnog Majkla Tereberija. U tom prepletu nepredvidljivih i neočekivanih događaja razvijaju spektakularni akcioni prizori, filmski dinamične scene sa puno napetih situacija, koje očigledno veoma dobro leže mladom autoru.
Наставите са читањемОбјављено под Кутак за читање
Књижевни конкурси „Златна сова“ и „Совица“
Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Новом Сарајеву, као највећа издавачка кућа у Републици Српској, расписао је конкурсе за најбољи необјављени роман и награду „Златна сова“ и за најбољу необјављену књигу за дјецу и награду „Совица“.
Завод за уџбенике и наставна средства позвао је ауторе који стварају на српском језику да учествују на конкурсима за „Златна сова“ и „Совица“.
Право учешћа на оба конкурса имају аутори који пишу на српском језику и који благовремено доставе свој рукопис под условом да раније није објављиван како на српском тако и на другом језику, саопштено је из Завода.
Право учешћа на конкурсу немају досадашњи добитници награда „Златна сова“ и „Совица“.
Књижевна награда „Златна сова“ Завода за уџбенике и наставна средства подразумијева добијање плакете /повеље/ за најбољи необјављени роман, објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 5.000 КМ и 20 примјерака романа.
Друга награда подразумијева објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 2.000 КМ и 20 примјерака романа.
Трећа награда обухвата објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, те ауторску накнаду од 1.000 КМ и 20 примјерака романа.
Посљедњи дан за достављање рукописа је 1. март 2022. године, а рок за проглашење најбољег необјављеног романа 31. мај.
Књижевну награду „Совица“ чине плакета за најбољу необјављену књигу за дјецу, објављивање дјела у тиражу од 500 примјерака, ауторска накнада од 1.000 КМ и 20 примјерака књиге.
Посљедњи дан за доставу рукописа је 1. март 2022. године, а рок за проглашење добитника награде 13. мај.
Објављено под Чланци
О роману „Доротеј“, Добрила Ненадића
Аутор текста: Дамњан Антонијевић
Текст изворно објављен у часопису „Поља“ бр. 232/233, година XXIV, јун-јул 1978.
ДОРОТЕЈ, роман првенац Добрила Ненадића, заправо је, најкраће речено, романтична прича с трагичним крајеам о љубави младог монаха Доротеја и властелинке Јелене. Прича се догађа у жупи моравичкој, у време владавине краља Милутина, после његове женидбе Симонидом. То је сиже, али по њему никако не треба судити о квалитетима овог заиста успелог романа. Не само љубавна прича, нити само историја једног поводња и локалног рата, живота у манастиру и у властелинском дворцу, у себарским колибама и у скитовима — роман је, у ствари, постепено откривање лепоте људскости у једном човеку, његове моралне узвишености. Али, тако да у једној полифонијској изукрштаности гласова никад не чујемо главно лице романа — Доротеја — већ људе који га окружују, који га прихватају или не. Поступак који је применио Добрило Ненадић, доследно га спровевши до краја, могао је да уништи сваког недаровитог писца, почетника поготову. Али, у Ненадићевом роману овај поступак делује као врло пријатно изненађење. Млади агроном из Ариља (рођен 1940) написао је роман судбине и страсти, вишесложан и поетски, у најбољем значењу ове речи. То је апологија природног у људима, здравих животних сокова и виталитета (оног колабрењоновског), [„Colas Breugnon“ је историјски роман Ромена Ролана, смештен у Бургундији из 16. века, испричан у првом лицу; садржи епизоде и запажања о животу у Француској у то време.] људске мере, али и трагедије о немогућности човековој да оствари своје снове, роман с таквим присним, срођеним познавањем живота у природи, у пољу и шуми да је и то његова посебна вредност. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Вилијем Шекспир, Сонет LXVI
Сонет 66
Уморном од свега у смрт ми се жури,
Јер видех заслужног како бедно проси,
И ниткова што се богато кинђури,
И оданост како понижења сноси.
И златна одличја о погрешном врату,
И савршенство у блатном бешћашћу,
И девице силом предане разврату,
И снагу страћену неспособном влашћу,
И уметност којој моћник узде ставља,
И злочинце како владају добротом,
И мрачњаштво како мудрошћу управља,
И како искреност бркају с простотом:
Скрхан, спокојној смрти ћу се дати,
Од ње ме тек љубав може сачувати.
Превод Стевана Раичковића
Borrowed from: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:William_Shakespeare..jpg
Sonnet LXVI
Tired with all these, for restful death I cry,
As to behold desert a beggar born,
And needy nothing trimm’d in jollity,
And purest faith unhappily forsworn,
And gilded honour shamefully misplaced,
And maiden virtue rudely strumpeted,
And right perfection wrongfully disgraced,
And strength by limping sway disabled,
And art made tongue-tied by authority,
And folly, doctor-like, controlling skill,
And simple truth miscalled simplicity,
And captive good attending captain ill:
Tired with all these, from these would I be gone,
Save that, to die, I leave my love alone.
William Shakespeare
Објављено под Кутак за читање
Džordž Orvel – 1984.
Ako vam je ovih dana dosadno i nemate u svojoj kući lektiru koja bi vas zainteresovala, možda ćete poželeti da vreme prekratite uz starog, dobrog, možda zaboravljenog… Orvela. Ne znam zašto mi je baš on pao na pamet.
Tek, delim sa vama jedan odlomak iz prvog poglavlja kultnog romana 1984. Ako poželite da ga pročitate u celini, nađite način…
A photo borrowed from: https://acdemocracy.org/could-you-prevent-big-borther-watching/#prettyPhoto/0/
Džordž Orvel – 1984.
PRVI DEO
(odlomak)
1.
Bio je vedar i hladan aprilski dan. Na časovnicima je izbijalo trinaest. Vinston Smit, brade zabijene u nedra da izbegne ljuti vetar, hitro zamače u staklenu kapiju stambene zgrade Pobede, no nedovoljno hitro da bi sprečio jednu spiralu oštre prašine da uđe zajedno s njim. Hodnik je zaudarao na kuvani kupus i stare otirače. Na jednom kraju bio je prikačen plakat u boji, preveliki za zatvoreni prostor. On je predstavljao samo jedno ogromno lice, više od metra u širini: lice čoveka od svojih četrdeset pet godina, sa gustim crnim brkovima i crtama lepim na neki surov način. Vinston krete ka stepenicama. Pokušati liftom nije vredelo. On je i u najboljim prilikama radio retko, a trenutno je struja bila ukinuta preko dana. To je bio deo akcije štednje u pripremama za Nedelju mržnje. Stan je bio na sedmom spratu, i Vinston, koji je imao trideset devet godina i proširenu venu iznad desnog članka, peo se sporo, odmorivši se usput u nekoliko navrata. Na svakom odmorišu, prekoputa vrata za lift, sa zida je gledalo ogromno lice na plakatu. Slika je bila jedna od onih koje su tako udešene da oči na njoj prate posmatrača iz svakog ugla. Ispod lica stajao je natpis VELIKI BRAT TE POSMATRA! Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
Деца на сеоском путу, Франц Кафка
Кратка прича из циклуса Размишљање
Посвећено Максу Броду
Деца на сеоском путу
Фотографија позајмљена са: http://www.straight.com/news/david-suzuki-helping-kids-reconnect-nature
Слушао сам како кола пролазе поред баштенске ограде, повремено сам их и видео кроз рупе између лишћа које су се лагано њихале. Лето је било толико врело да се чуло како дрво пуцкета у паоцима њихових точкова и рукуницама! Радници су долазили са поља смејући се толико да је то било готово непристојно.
Седео сам на нашој малој љуљашци, одмарајући се међу дрвећем у башти својих родитеља. Наставите са читањем
Објављено под Кутак за читање
knjigoljupci 